Uprkos tome, Galeb je od prvog dana svog postojanja veoma popularan u gradu i medu svojim članstvom ima najuglednije Zemunce. Poseban značaj, kako za prikupljanje sredstava, tako i za popularizaciju kluba, imaju zabave koje Galeb redovno organizuje, nekih godina čak dva puta godišnje, letnju u bašti i zimsku u sali hotela “Central” i na kojima se okuplja “krem” tadašnjeg Zemuna. Takav je, na primer, bio i doček pravoslavne Nove godine kojeg su u “Centralu” kao “aranžeri zabave” organizovali ispred kluba Anton Sartori i Josip Elijas, a o kome “Vreme” u broju od 15. januara 1931. godine između ostalog piše: “Galeb je uspeo da za svoje članove pridobije zemunsku elitu, tako da se njegove zabave smatraju kao najotmenije u gradu”. Bila je to istina, mada su na zabavama, uz otmen svet, učestvovali i mnogi studenti, đaci i radnici – članovi kluba. Uopšte, kao i u mnogim drugim sportskim društvima u Zemunu onoga vremena, tako ni u Galebu nije bilo ni traga bilo kakve diskriminacije, nacionalne, verske ili socijalne, a među svim članovima je vladalo veliko drugarstvo i sloga. Sve to manifestovalo se i na klupskim zabavama koje su svoju popularnost dugovale delimično i tome. Drugi razlog zbog kojeg su Galebove zabave bile omiljene bio je njihov raznovrstan program u kome su učešće uzimali i mnogi članovi kluba, posebno u muzičkom delu: Pera Albaneže je bio nenadmašni “kapel majstor”, Ervin Jenč, Živko Burmaz, Bogdan Bugarović i Bogdan Kurepa su svirali, a Zora Kostić i svirala i pevala.
Na svojoj četvrtoj godišnjoj skupštini održanoj 14. februara 1931. godine, članovi Galeba izabrali su novu upravu koju čine industrijalac Adam Filipović (predsednik), inženjer Ante Mrkušić (potpredsednik), advokat dr Niko Marsić (sekretar), činovnik Ervin Goldštajn (blagajnik), vazduhoplovni kapetan Karlo Tišov (vođa ekipe), student tehnike Milan Band i vazduhoplovni poručnik Ivan Ćurlica (zamenici vođe ekipe), direktor bioskopa “Central” Anton Sartori (ekonom), činovnik Gavra Taglajht, činovnik “Rosie Fonsier” Živko Živković, činovnik Prve hrvatske štedionice Drago Matulaj, zubar dr Petar Junačko i studenti Dobrica Vukadinović i Voja Popović. Usled krajnje apsolutističkog i gotovo diktatorskog ponašanja predsednika Filipovića i sekretara dr Marsića, već 1932. godine došlo je do otvorenog sukoba između dela uprave i veslača. Posle izvesnog vremena, sukob koji je nanosio ozbiljne štete radu kluba, rešen je u korist veslača. Filipović i dr Marsić su napustili svoje funkcije, a deo uprave koji je stao na stranu veslača i koju čine Anton Sartori, trgovac Jakob Klopfer, činovnik Aleksandar Puljević, sudija dr Dušan Zeković, zubar dr Petar Junačko, inženjer Drago Radovanović – Šjor i suvlasnik fabrike “Zmaj”, inženjer Jovan Petrović, na vanrednoj skupštini 26. juna 1932. godine bira za novog predsednika dr Miloša Đorića, tadašnjeg gradonačelnika Zemuna. On se, međutim, zbog drugih obaveza uskoro zahvalio na poverenju, pa je za predsednika ponovo izabran dr Sava Stojaković. Osim njega, u novoj upravi radom se posebno ističu tehnički sekretar Ivan Brandajs, tada student prava, kasnije poznati zemunski advokat, kao i Aleksandar Puljević, činovnik Poštanske štedionice, koji je bio funkcioner i u Vesalačkom savezu Jugoslavije.
Ta uprava je bila vrlo agilna, a u njeno vreme klub znatno poboljšava i svoj plovni park. Tako je 1933. godine kod pančevačkog majstora Tantnera naručen jedan četverac preklopne gradnje, a krajem iste godine kupljen je i jedan dubi – skul, koji je kasnije menjan sa veslačkim klubom Bob iz Beograda za jedan gig četverac i jednu jolu dvojku u kojoj je potom veslano gotovo naredna pola veka.
U ovom periodu zemunski veslači već mnogo aktivnije učestvuju na većim takmičenjima, mada rezultati koje postižu nisu posebno vredni. Jedno od prvih značajnih takmičenja na kome su se veslači Galeba pojavili bilo je tradicionalno prvenstvo Podunavlja održano 1931. godine na Savi kod Čukarice. Zemunski klub stanovao je samo u trci četveraca sa kormilarom, a posada koju čine Ivan Ćurlica, Drago Matulaj, Milan Band, Karlo Tišov i kormilar Bogdan – Biba Bugarović zauzeo je poslednje mesto u konkurenciji četiri čamca. Te godine Galeb je na Dunavu kod Zemuna organizovao takmičenje za prvenstvo Beograda, koje je potpuno uspelo, mada domaći takmičari nisu postigli zapaženije uspehe osim posade glatkog školskog četverca, koja je bila prva u svojoj konkurenciji. Posebno interesovanje na ovoj priredbi izazvala je trka čamaca na pedale na stazi od 1500 m.
Tokom 1932. godine veslači Galeba ponovo učestvuju na prvenstvu Podunavlja, što će od tada uglavnom redovno činiti. Prvenstvo je održano 12. jula u Beogradu , “na novom stadionu kod Čukarice na Adi Ciganliji”, a Galeb je nastupio sa tri čamca. U disciplini četverac sa kormilarom preklopne gradnje za srednjoškolce zemunska posada u sastavu Đorđe Milišić – Struja, Zvonko Ratković, Vitomir Pregl, Rudolf Prokeš i kormilar Dimitrije Andrić osvojila je u izjednačenoj trci tri čamca drugo mesto iza zagrebačkog Gusara, a ispred ekipe Beograda. Dubi skul preklopne gradnje Galeba, u sastavu Đorđe Totović i Milan Band, bio je drugi iza Beograda u trci u kojoj su učestvovala samo ta dva čamca. Najzad, četverac s kormilarom preklopne gradnje za seniore Galeba, u sastavu Bogdan Kurepa, Dragutin Brandajs, Vladimir Đuranović, Đuro Bajer i kormilar Mirko Budimir bio je četvrti od pet učesnika veoma zanimljive trke na čijem je startu čak vodio. Prvo mesto u toj trci osvojio je zagrebački Uskok, drugi je bio čamac zagrebačkog Gusara, treći Beograd, a peti Bob, čiji se jedan veslač u toku naporne trke onesvestio, pa je ova posada odustala.
Zemunci 1932. godine prvi put učestvuju i na prvenstvu države koje je održano 10. jula u Beogradu. Na tom takmičenju boje Galeba je branio samo dubi skul preklopne gradnje u sastavu Đorđe Totović i Milan Band. Ponovila se slika sa prvenstva Beograda, jer je Galeb jedinog rivala imao u čamcu Beograda, a Zemunci su i ovog puta stigli na cilj iza svog protivnika, koji ih je pretekao za tri dužine čamca. Zanimljivo je da je te godine dvadesetak Zemunaca učestvovalo i na veslačkom šampionatu Evrope održanom u Beogradu i to kao članovi organizacione ekipe. Tako su, na primer, Ivan Brandajs i Živko Burmaz obavljali dužnost telefoniste na startu. Njih dvojica su nešto kasnije, 1935. godine, kao prvi Zemunci položili ispit za veslačke sudije, a posle oslobođenja su, takođe kao prvi u gradu, položili ispit i za međunarodne veslačke sudije. Treba reći da su i mnogi drugi zemunski veslači kasnije postali arbitri u ovom sportu, kao na primer Stevan Kun, Dragutin Gnus, Radovan Devrnja, Miloš Lepšanović i drugi.
Šampionat Evrope 1932. godine, koji je bio veliki događaj za prestonicu, izazvao je kasnije, prilikom pode-le prihoda među klubovima, žestoke rasprave i zapretio ozbiljnim rascepom u jugoslovenskom veslačkom savezu. Zemunski klub je bio na strani beogradskih, kojima su se kasnije pridružili i Zagrepčani, dok su na drugoj strani bili klubovi iz Primorja. Sukob je na kraju ipak okončan sporazumom, pa se čitava gužva smirila.
U ovom periodu zemunski veslači već mnogo aktivnije učestvuju na većim takmičenjima, mada rezultati koje postižu nisu posebno vredni. Jedno od prvih značajnih takmičenja na kome su se veslači Galeba pojavili bilo je tradicionalno prvenstvo Podunavlja održano 1931. godine na Savi kod Čukarice. Zemunski klub stanovao je samo u trci četveraca sa kormilarom, a posada koju čine Ivan Ćurlica, Drago Matulaj, Milan Band, Karlo Tišov i kormilar Bogdan – Biba Bugarović zauzeo je poslednje mesto u konkurenciji četiri čamca. Te godine Galeb je na Dunavu kod Zemuna organizovao takmičenje za prvenstvo Beograda, koje je potpuno uspelo, mada domaći takmičari nisu postigli zapaženije uspehe osim posade glatkog školskog četverca, koja je bila prva u svojoj konkurenciji. Posebno interesovanje na ovoj priredbi izazvala je trka čamaca na pedale na stazi od 1500 m.
Tokom 1932. godine veslači Galeba ponovo učestvuju na prvenstvu Podunavlja, što će od tada uglavnom redovno činiti. Prvenstvo je održano 12. jula u Beogradu , “na novom stadionu kod Čukarice na Adi Ciganliji”, a Galeb je nastupio sa tri čamca. U disciplini četverac sa kormilarom preklopne gradnje za srednjoškolce zemunska posada u sastavu Đorđe Milišić – Struja, Zvonko Ratković, Vitomir Pregl, Rudolf Prokeš i kormilar Dimitrije Andrić osvojila je u izjednačenoj trci tri čamca drugo mesto iza zagrebačkog Gusara, a ispred ekipe Beograda. Dubi skul preklopne gradnje Galeba, u sastavu Đorđe Totović i Milan Band, bio je drugi iza Beograda u trci u kojoj su učestvovala samo ta dva čamca. Najzad, četverac s kormilarom preklopne gradnje za seniore Galeba, u sastavu Bogdan Kurepa, Dragutin Brandajs, Vladimir Đuranović, Đuro Bajer i kormilar Mirko Budimir bio je četvrti od pet učesnika veoma zanimljive trke na čijem je startu čak vodio. Prvo mesto u toj trci osvojio je zagrebački Uskok, drugi je bio čamac zagrebačkog Gusara, treći Beograd, a peti Bob, čiji se jedan veslač u toku naporne trke onesvestio, pa je ova posada odustala.
Zemunci 1932. godine prvi put učestvuju i na prvenstvu države koje je održano 10. jula u Beogradu. Na tom takmičenju boje Galeba je branio samo dubi skul preklopne gradnje u sastavu Đorđe Totović i Milan Band. Ponovila se slika sa prvenstva Beograda, jer je Galeb jedinog rivala imao u čamcu Beograda, a Zemunci su i ovog puta stigli na cilj iza svog protivnika, koji ih je pretekao za tri dužine čamca. Zanimljivo je da je te godine dvadesetak Zemunaca učestvovalo i na veslačkom šampionatu Evrope održanom u Beogradu i to kao članovi organizacione ekipe. Tako su, na primer, Ivan Brandajs i Živko Burmaz obavljali dužnost telefoniste na startu. Njih dvojica su nešto kasnije, 1935. godine, kao prvi Zemunci položili ispit za veslačke sudije, a posle oslobođenja su, takođe kao prvi u gradu, položili ispit i za međunarodne veslačke sudije. Treba reći da su i mnogi drugi zemunski veslači kasnije postali arbitri u ovom sportu, kao na primer Stevan Kun, Dragutin Gnus, Radovan Devrnja, Miloš Lepšanović i drugi.
Šampionat Evrope 1932. godine, koji je bio veliki događaj za prestonicu, izazvao je kasnije, prilikom pode-le prihoda među klubovima, žestoke rasprave i zapretio ozbiljnim rascepom u jugoslovenskom veslačkom savezu. Zemunski klub je bio na strani beogradskih, kojima su se kasnije pridružili i Zagrepčani, dok su na drugoj strani bili klubovi iz Primorja. Sukob je na kraju ipak okončan sporazumom, pa se čitava gužva smirila.